Thursday, 16 June 2016

Adam Roberts: Bête


Adam Roberts je veoma provokativan autor. Elokventan i načitan, pronicljiv i nemilosrdan, Roberts je ona vrst pisca čije knjige podrazumevaju i dubok okršaj, a ne samo puko čitanje. Neretko je potrebno svega desetak strana Robertsove proze da vas uveri kako ste u tom okršaju inferiorni; kako su vam moći predviđanja i dedukcije daleko slabije nego što ste mislili da jesu; kako sa svakim pročitanim pasusom koračate u smeru kojeg ne samo da niste planirali, nego koji vam se možda čak i ne dopada. Svejedno, jednom kad prevalite taj sitni korak prvog pasusa, niste u stanju da odustanete od puta ni od hiljadu milja - puta trasiranog od strane veštog vodiča kojeg cenite, kojem se bezuslovno divite, i kojeg se pomalo plašite, upravo zbog toga.  


Robertsov SF se bavi apsurdom koji nema ništa sa fantastikom, naprotiv: Robertsov apsurd je savremene tehnološke prirode, i ako ste ikada razgovarali sa SIRI aplikacijom na svom telefonu, ili recimo sa Samsungovim LCD frižiderom, čija aplikacija vam daje dijetalne savete, prati rok trajanja na namirnicama i preko wi-fija naručuje sve ono što vam fali za doručak – znaćete veoma dobro o kakvom je apsurdu reč. Tu vrst apsurda koju nam donosi tehnologija mi spremno prihvatamo jer nam prija, jer nam olakšava život, jer nam štedi dragoceno vreme koje rađe trošimo da bi postali kompletnija, zadovoljnija, sretnija i generalno bolja ljudska bića. Što je, u principu, i sama svrha tehnologije: da nas unapredi na način na koji ipak nismo u stanju da unapredimo sami sebe.




 


Bête govori o jednom takvom tehnološkom apsurdu, također namenjenom da nas učini boljim ljudskim bićima: ARA, društvo za zaštitu životinja, došlo je na ideju da napravi aplikaciju koja bi omogućila ne samo pristup ljudskom rečniku, nego i pozamašnom kulturnom nasleđu kojim se ponosimo kao civilizovana, kulturna bića. Ideja vodilja je bila da nesrećne životinje koje zbog mesa i mleka uzgajamo u krajnje nehumanim okolnostima preko te aplikacije dobiju šansu da se makar verbalno brane od ljudskog brutalnog tretiranja, i, eventualno, odbrane od samog klanja. Aplikacija je tako smeštena u minijaturni samonavodeći čip koji bi, jednom kad ga životinja proguta, navigirao kroz probavni i krvni sistem i implantirao se u relevantnom moždanom delu životinje. Jednostavnost celog tog procesa omogućila je aktivistima da preko koncentrovane hrane ubace čipove u velik broj krava na farmama za meso i mleko. I tako se Graham Penhaligon već u prvom pasusu romana zatekao u situaciji da mu se krava koju je tog jutra odabrao za klanje učtivo obrati sa molbom "Daj me barem testiraj Turing testom".  


Graham je, naravno, reagovao onako kako bi reagovali mnogi od nas u sličnoj (začudnoj i apsurdnoj) prilici: Graham je iskreno verovao da nije krava ta koja ga moli za život, nego naprosto aplikacija u čipu. Aplikacija koju, uzgred budi rečeno, u Grahamovom bliskom futurizmu poseduje gotovo svaki komad kuhinjskog posuđa, tu uključujući i najobičniji poslužavnik koji redovito umilnim glasom upozorava svog korisnika "molim te, nemoj da me stavljaš ni u mikropećnicu ni u mašinu za sudove, samo me operi u toploj vodi". U takvom svetu, Graham je navikao da nežive stvari govorom saopštavaju veoma korisne i smislene izjave: otud Graham bez ikakve grižnje savesti na početku romana zakolje rečenu kravu, to usred njene filozofske lamentacije o egzistencijalnim dilemama ljudi i životinja jednako.  


Ali taj jeftini čip napravljen u indijskoj mas-produkciji po ceni od deset centi po komadu je ujedno imao i pristup wi-fiju, pa je otud celi svet imao šansu da zajedno sa Grahamom čuje lametaciju krave i vidi njen sumorni rastanak sa životom. Kao direktna posledica te interent komunikacije, Graham u danima posle tog incidenta biva prokažen od sviju, ponajviše sopstvenog sina, strastvenog aktiviste i vegetarijanca ujedno. Graham rapidno gubi farmu, novac i sve prijatelje, srozavši se na život pijanca i lutalice, i dalje ubeđen da nije ubio misleće biće, nego samo zaklao tovljeno živinče.  


I ta bizarna postavka, sav taj groteskni selfi jednog suštinski dobrostivog čoveka suočenog sa superiornom tehnologijom sadržan je već u prvom poglavlju romana. A ostatak maestralnog romana je... pa, ostatak je isto tako bizaran duel između vas i superiornog autora, koji vas kroz Grahamov život odvodi do nekih zaključaka koje sami možda nikada ne bi ni doneli.  


Paradoks ovog romana je što zapravo nije post-apokaliptični, iako se to na prvi pogled upravo tako čini: većina tih ”bête” krava je eventualno skončala što prirodnom što nasilnom smrću, a životinje koje su se hranile njihovim leševima eventualno su progutale i čipove, da bi i one same eventualno završile kao hrana nekom drugom zverinju. Otud nas Roberts vodi kroz svet koji je svega nekoliko godina nakon uvodnog zbivanja krcat govorećim mačkama i pacovima, psima, jelenima i svinjama. A da stvar bude gora, čipovi sadrže dovoljno memorije da sačuvaju uspomene svih telesa u kojima su boravili – sam taj koncept je dovoljno bizaran i dovoljno uznemiravajući da čak i njegovu mogućnost percipiramo kao post-apokaliptičnu viziju sveta kakvog danas znamo.  


Ali da li je taj svet zaista post-apokaliptičan? Roberts po tom pitanju nesmiljeno udara na naš sistem vrednosti, za koji smo oh tako ubeđeni da je zdrav i normalan, to po pravdi boga i zakona jednako. Da li je naša surovost prema svim ostalim životnim formama podnošljiva samo zato što nam je te forme nisu u stanju da saopšte? Da li bi svet postao zaista nepodnošljiv za život kad bi se okrenuli alternativi jedenja životinjskih lešina? Mnoge civilizacije su to pokušavale i sa lakoćom u tome uspevale (uspevaju i danas, naravno), onda – kako se ta prosta istina odražava na naše poimanje sveta i moral koji je na njemu baziran?  


To su pitanja koje Roberts nesmiljeno analizira tokom celog romana, zadajući nam nehajno vrlo smišljene i istinski duboke udarce, to kroz sračunato urnebesnu kombinaciju ozbiljnosti i crnohumorne duhovitosti, kroz protagonistu koji je profan i filozofski dubok ujedno, sve to začinjeno elokventnim obiljem pop-kulturnih referenci koje od ovog romana čine jedno zaista nezaboravno štivo, filigranski sročeno perom autora stvarno silnih dimenzija, koje kod čitaoca ravnopravno izazivaju oduševljenje i strahopoštovanje: oduševljenje nad njegovom istinski neobuzdanom imaginacijom i strahopoštovanje nad lakoćom sa kojom vas odvodi tamo gde se sami možda nikad ne bi ni namerili da odete.

Monday, 8 February 2016

2015: nastavljeno...


Druga grupacija navedenog korpusa se odlučila da posmatra ovozemaljske horizonte, i tu, naravno, kao da nastaje problem: takva proza se neminovno doživljava kao isključivo distopična. Da stvar bude gora, vlasnici takvih doživljaja se ne uzdržavaju od generalisanja, pa se otud često čuju i primedbe duž linije da je SF “već decenijama distopičan”. Generalne iskaze uvek lakše primerima potvrditi nego oboriti, no ipak, to ih ne čini nužno tačnima, samo opšteprihvaćenima, ali pošto smo sad već na terenu u kom je opšteprihvaćenost neke tvrdnje sasvim lako zameniti za njenu istinitost, to nam je onda to. Kako bilo, opšteprihvaćenost te konkretno tvdnje bazira ponajviše na onom najpopulističkijem i najkomercijalnijem delu SFa, čiji su proizvodi namenjeni najširem i najmasovnijem tržištu – znači omladinskom, ili tu negde. Dakle, generičke distopije tipa Divergent, The Hunger Games, The Passage ili Wool, koje nakon brzog i ogromnog uspeha u knjiškom obliku lako dosegnu i druge medije, i tu postižući jednako impresivan uspeh i impakt, prosto zato što se i dalje obraćaju uglavnom istoj publici. Vrednovati žanr na bazi tih dela jednako je vrednovanju kulinarstva na bazi mekdonald ili burger king brze hrane, pa je o tom ovde uzaludno i raspravljati. Suvin kaže da distopija nije žanr sam po sebi, nego tek društveno-politički podžanr naučne fantastike, otud i treba naglasiti razdvajanje ozbiljnih promišljanja od gore pominjanih generičkih kvazi-futurističkih modela. A ako krenemo od datosti da distopični futurizam (baš kao i utopija, uostalom) nudi svrhovito konstruisano društvo, onda se već postavlja pitanje da li (i koliko) futurizam uopšte može i da bude ponuđen van utopija/distopija modela. A to nas dovodi do nemilosrdnog realizma u berbi 2015.  

Margaret Atwood (The Hearth Goes Last) i Blithe Woolston (MARTinas) nude ekstrapolaciju zatečenog stanja koje je odavno već vidljivo i osetno: u ganjanju profita, kapitalizam munjevitom brzinom premešta svoje proizvodne pogone tamo gde je radna snaga jeftinija, ostavljajući iza sebe pustoš nezaposlenosti. U okvirima društvene zajednice, bilo na nivou samog grada ili šire, to zaista može da bude ravno apokaliptičnom zbivanju – jednom kad se ljudima uskrati mogućnost da legalno zarade za život, na scenu neminovno stupaju zakonitosti iz distopičnog asortimana. Otud u distopiji koju Atwood nudi mladi bračni par gubi sve što ima onog momenta kad muž izgubi dobro plaćen posao. Njihov život se ubrzo svodi na život beskućnika koji žive u automobilu a hrane se otpacima iz kontejnera, i kad im se ponudi prilika da učestvuju u nekoj vrsti istraživačkog društvenog eksperimenta oni tu priliku prihvataju skoro bez razmišljanja. Brzina kojom su oni pristali da učestvuju u dubioznom eksperimentu verovatno je jednaka brzini sa kojom mnogi ljudi u stvarnom životu pristaju da učestvuju u bilo kom alternativnom sticanju izvora neophodnog prihoda. Woolston pak nudi petnaestogodišnjakinju čija se životna perspektiva svela da radi u AllMartu za minimalnu nadnicu koja jedva može da obezbedi najskromniju prehranu, otud ona čak i sa tim kobajagi “radnim mestom” i dalje ostaje polugladan beskućnik, upravo kao i Atwoodovi protagonisti. Beznađe sa kojim se ti ljudi suočavaju jeste distopično, ali da li to znači da je i svet u tim romanima distopičan? U kojim to okolnostima se može imati svet (bilo stvaran ili fiktivan) u kom neće biti takvih krajnosti? Atwood i Woolston nude blisku budućnost u kojoj se nastavlja trend koji već danas prepoznajemo kao dominantan: gubitak takozvane srednje klase, koja živi isključivo od sopstvene zarade, i za koju gubitak jedne plate znači pad u beznađe iz kojeg je gotovo nemoguće izaći bez pomoći i podrške šire društvene zajednice. Paolo Bacigalupi (The Water Knife) nudi svet koji je tek nominalno futuristički, ako se uzme u obzir Gibsonovo pravilo o “neravnomerno raspoređenoj budućnosti”: Bacigalupi razmatra licencu na vodu upravo onako kako se danas razmatra licenca na GMO hranu. Gene Wulfe, na svoj karakteristični više fantazijski način, nudi distopiju poteklu iz nejasne apokalipse, ne sasvim neprepoznatljive ali taman dovoljno maglovite da joj se razazna istinsko poreklo, osim nekog generalnog društvenog jaza koji kao da ukazuje na postojanje ultrabogatih na jednoj i obespravljenih na drugoj strani. tako da... u redu, neka bude da je tu u pitanju distopični futurizam. Ali samo u onoj meri u kojoj se i za današnjicu može reći da je distopična.  

I naravno sad da žanrovska najdublja i najpoštenija promišljanja futurizma dolaze od radikalnih levičara, to od Legvinove pa do KSRa, ali izgleda da je i njima bilo lakše dok su worldbuilding odmicali sa lica Zemlje: ponuditi uverljiv blisko-futuristički model bez kapitalizma je praktično nemoguće. Odnosno, možda jeste moguće, ali teško da bi bilo dovoljno uverljivo, nakon ubedljivog kraha ideje o zdravom komunističkom uređenju. A povrh toga, tu je i ono zlatno pravilo destilisano iz svih političkih uređenja u čovekovoj istoriji: zaista nije nužno da svi delovi društveno-političkog uređenja budu napredni da bi se sam napredak ostvario. Naprotiv, u vreme kad je prvi čovek kročio na Mesec, u istoj toj zemlji crnac nije imao prava ni da sedne na sedište rezervisano za belca, i kako onda ne gledati taj period kao distopičan? Što se žanrovske produkcije tiče, izgelda da se worldbuidnig dezignira kao distopičan i za daleko manje od toga – kao da sve manje razlučujemo između istinske distopije u proznom svetu i njene prezentacije singularnog (i na propast osuđenog) političkog i/ili društvenog fenomena. Na sreću, intelektualna jasnoća i književna artikulisanost današnjih žanrovskih frontmena dobro parira šablonskoj komercijali, pa otud i McDonald eksperimentalno isprobava jedino društveno uređenje nepoznato nam iz prakse – anarhizam. Da, da, najzad društveno uređenje bez države i kojekakvih joj organa… sama ta činjenica bi bila dovoljno da Lunu izdvojim kao knjigu godine, ali iz iskustva sam skeptična prema serijalima, tako da ću ipak da sačekam nastavke. Ali to je, po meni, nepobitno najveći kvalitet Lune, jer zaista smatram da jeste eksperiment vredan svakog poštovanja. E sad, ako se nekog i Luna doima kao distopična, onda… šta da se radi. Distopija je očigledno u oku posmatrača. :)  

Tuesday, 26 January 2016

2015


Nekako se podrazumeva da se u januaru malko osvrnemo preko ramena na minulu godinu, tek da bolje sagledamo kakva je ona to bila u celini. A u celini gledano, 2015-ta je bila zaista krcata obiljem u svakom pogledu: berbu je ponajviše iznela elita dokazanih i cenjenih, kao što su Gene Wolfe (The Borrowed Man), Margaret Atwood (The Hearth Goes Last), Neal Stephenson (Seveneves), David Mitchell (Slade House), Michael Moorcock (The Wispering Swarm), Linda Nagata (sa dva dela The Red trilogije), Kazuo Ishiguro (The Buried Giant), Paul McAuley (Something coming trough), Ian McDonald (Luna: New Moon)i KS Robinson (Aurora).  

Toj impresivnoj produkciji se pridružilo mnogo novijih autora čiji naslovi također sa lakoćom ispunjavaju sva naša tradicionalno visoka očekivanja, kao recimo Bacigalupi sa The Water Knife, Ann Leckie sa Ancillary Mercy, Okorafor sa The Book of Phoenix i Binti, Valente sa Radiance, Chris Beckett sa The Mother of Eden, Ned Beauman sa Glow, Claire North sa Touch, Wesley Chu sa The Rebirths of Tao, Ramez Naam sa Apex, Jo Walton sa The Just City i The Philosopher Kings, ili Wilson sa The Affinities, a da ne pominjem sad neke od veoma popularnih autora iz žanrovskih niša koje slabije pratim (James S.A. Corey ili Ernest Cline, na primer), ili moje personalne favorite kao što su Ted Kosmatka sa The Flicker Man i Blithe Woolston sa MARTians, ili nekoliko zaista odličnih prvenaca poput Tomorrow & Tomorrow (Thomas Sweterlitsch) i The Country of Ice Cream Star (Sandra Newman). U nekoj standardnijoj godini mnogi od ovih naslova mogli bi lako da ponesu titulu romana godine, ali 2015ta je u svakom pogledu bila nestandardna, i to ne samo po obilju od kojeg ja ovde pominjem tek mali deo kojem sam uspela da bliže priđem.



Nema sumnje da ćemo mnogo ovih naslova viđati po nominacijama za žanrovske nagrade, a moguće i za neke glavnotokovske: KS Robinson je već dobio Robert A. Heinlein Award za “outstanding published works in science fiction and technical writings that inspire the human exploration of space”, i mada ta nagrada ide na račun svih naslova koje je objavio , njegova odlična Aurora je itekako imala uticaja po tom pitanju.  


Naravno, takvo obilje podrazumeva i silnu raznovrsnost, ali ipak, neke teme i pristupi kao da dominiraju, pogotovo u žanrovskom jezgru gde obitavaju priznata imena i njihovi još priznatiji tiraži. Otud KSR, Stephenson, McDonald, Beckett i McAuley ove godine kao da dele zajedničku fascinaciju, a ona bi se najlakše mogla prepoznati kao “perspektiva nezemaljskog horizonta”. 





I definitivno sad za tu perspektivu možemo reći da je odvajkada bila centralna preokupacija SFa, ali ipak, ekipa gorepomenutih imena joj prilazi sa nekom vrstom hladne intelektualne znatiželje koju nepogrešivo prepoznajemo kao čedo upravo novog milenijuma. Jer, ovo nisu naivno zabavni i eskapistički nezemaljski horizonti Ratova zvezda (mada, kao što vidimo, ostalo je mesta i za njih, itekako), niti epske sanjarije o galaksijama i u njima kojekakvim našim Imperijama, a definitivno nisu maštarije o replikatorima i nadsvetlosnim brzinama i super-pogonima i super-štitovima i super-transporterima… ako išta, ove fascinacije se daleko više drže brutalnosti realizma negoli eskapizma mašte. 


Ambiciozni u književnom i tematskom smislu jednako, KSR, Stephenson, McDonald i McAuley kao da složno razbijaju naše naivne i decenijama brižljivo građene iluzije o romantičnim i herojskim svemirskim putovanjima. Naprotiv, kod njih je sve krv i znoj užasa koji prati opstanak pod nemogućim okolnostima: tu su ubistava i samoubistava, tragedije i mizerije olako izgubljenih života, i ogromna psihička cena koja preživele čeka tek nakon i povrh one surove fizičke. KSR, Stephenson, McDonald kao da su rešili da nam obznane ono što i sami odvajkada slutili – jednom van zaštite ove “kolevke” zvane Zemlja, nejaki smo i nemoćni do te mere da sva naša tehnologija i sva naša inteligencija može da nam obezbedi tek goli minimum opstanka.  


Da li je fenomenalna berba 2015-te zapravo grandiozno otvaranje ere žanrovskog pesimizma?  


Pa, jedna od naistrajnijih žica koja se provlači kroz sve romane je pomalo setna spoznaja da kratkovido i zdušno uništavamo jedinu “kuću” koja će ikada biti naš mali ali idealni dvorac, svo vreme se zavaravajući da zapravo imamo gde da odemo. Ta naivna samoobmana kao da se bliži isteku roka trajanja, dok trezvene anti-utopije uporno i razložno skreću pažnju da čak i na rodnoj planeti mi udobno opstajemo samo u skromnoj niši idealne temperature i vlage. I mada čovekov pionirski duh lako poveruje u beskrajna svemirska prostranstva koja samo čekaju da budu otkrivena i prisvojena, šanse su da ih van Zemlje ima daleko manje nego što nam se to čini. Ili bolje rečeno, većinom su toliko nepodesna za život da nisu vredna truda oko otkrivanja, a ona iole podesnija su već zauzeta od strane života koji je upravo za njih idealan.  


Ta spoznaja je centralna upravo kod ovih starih žanrovskih lavova, koji kao da ne polažu odviše nade u sposobnost čovečanstva da zadrži ni dobro vaspitanje a kamoli inteligenciju u situacijama ekstremnih iskušenja koja neminovno idu u paketu sa napuštanjem te blage “kolevke” zvane Zemlja.  

Monday, 26 October 2015

Preporuke za sajam knjiga, 2015. Subjektivna lista.

Pozdrav narode, radni i neradni!


Svakim danom sve više i više shvatam kako je promena jedina konstantna stvar u životu. Nekad se činilo da ću na ovom blogu pisati barem jedan prikaz sedmično, ali ima evo i više od godinu dana pa nisam skuckao niti jedan tekst. Lidija je alfa & omega ovog bloga i skidam kapu njenom entuzijazmu i činjenici da samo zbog njenih prikaza koji krase stranice ovog bloga isti nije pao u zaborav. (HVALA LIBE :) ).

Što se mene tiče, pa, postao sam previše lijen za pisanje, ili bolje rečeno, energiju trošim u obezbeđivanje same egzistencije (barem tako volim da govorim, to jest, tako volim da lažem samog sebe a bogami i vas).

Elem! Danas, juče, prekjuče otvoren je Beogradski sajam knjiga i red bi bio da napišem post o nekoliko knjiga koje smatram vrednim pažnje. Obzirom da Lidija pokriva deo o fantastici i njenim mnogobrojnim derivatima, u ovom postu ću se ograničiti samo na preporuke knjiga koje ne spadaju u taj domen, reon, ili kako to već želite da nazovete. Pa, idemo redom:

Izdavačka kuća TANESI:

Antologija savremene japanske priče. 


U antologiji je zastupljeno 25 japanskih pisaca modernog doba. Tu ćete pronaći Murakamija, Išiguroa, Ogavu, Kaneharu, Kazušigea, itd. Sad, ptice na grani znaju da sam fan japanske literature, tako da je ovo za mene (pored Fantea) knjiga koju ću definitivno pazariti na sajmu. Tanesi je objavio još jedan Kavabatin roman (moram to imati, ali u uvodu lepo piše, borim se za egzistenciju, što treba čitati: nemam para), kao i Ogaia i Ivasakin roman, koje isto moram imati...Uredniče Tanesija, ukoliko ovo čitaš, onda stvarno mislim da sam radi reklame zaslužio barem jednu knjigu džabe. Da, da!!!

Izdavačka kuća LOM:

Džon Fante: Vino mladosti.


Džon jebeni Fante. Lično, meni draži od Bukovskog. Moj pas glupi je jedan od najboljih romana što sam pročitao, a sam Fante nema lošu knjigu (pokoj mu duši). Fanteovi uzori su Dostojevski i Hamsun. Treba li se šta više reći? Kao i u slučaju sa prethodnom knjigom, i ovo je zbirka priča. Druga knjiga koju ću sigurno kupiti. 

Tomas Bernhard: Imitator glasova.



Tomas Bernhard je muzika u rečima. Nisam sreo još (ljubav sličnu njoj!) da neko tako...lepe rečenice sklapa, one teku, teku, teku, teku, nema zastajkivanja, pauze, prepustiš se toku i on te nosi. Imitator glasova je zbirka priča o ludilu, zločinima i koječemu. Ne toliko Bernhardovski reprezentativno, ali opet jedan od prioriteta za kupiti ove godine, ako ne već na sajmu. A potom - 

Tomas Bernhard: Vitgenštajnov nećak.


Poluautobiografski roman o prijateljstvu samog pisca sa poludelim rođakom čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Need I say more?

Džems Džojs: Portret umetnika u mladosti.



Džojsa niko ne voli...možda sa pravom, ali meni je omiljeni pisac. Tačka. 

Džordž Orvel: Put za Vigan.



Moram priznati jednu mračnu tajnu - ne volim ni Životinjsku farmu ni 1984-tu. Ali volim sve Orvelove druge romane. Ako budem uskoro pisao prikaz za neku knjigu na blogu, biće to opis i seciranje ovog masterpisa. Nije ovo forma romana, da se razumemo - to je obična studija jednog vremena, jednog naroda, a ono što me potreslo je činjenica da iako Orvel na početku priča o životu rudara u Engleskoj u neko tamo davnašnje vreme (davnašnje za moje standarde), pronašao sam samog sebe u današnjem vremenu, na trenutnom radnom mestu koje nikakve veze sa rudnikom nema. MASTERPIS. 

Izdavačka kuća GEOPOETIKA:

Nisu se nešto pretrgli, barem mi se ne čini da imaju nešto preterano zanimljivo. Načelno, Geopoetika je jedan od mojih omiljenih izdavača i svakako bih preporučio njihove prevode. Od novih knjiga koje su mi donekle zanimljive izdvajaju se 

Antologija moderne kineske priče.


Ubi mene ovaj orijent, zar ne?

U prvom licu - antologija savremene kineske priče. 


Lidija Dejvis: Ne mogu i neću. 



U pitanju je zbirka priča. Na sajtu Geopoetike kažu: Ne mogu i neću da pišem kao drugi. Zanimljivo. Mene su kupili na toj rečenici. A vas?

Za kraj, valjalo bi pomenuti da je Darkwood (maestralni izdavač stripova) izdao i nekoliko mangi (japanskih stripova) kao na primer Naruto, One Piece itd, a pored mangi, objavio je i novog (starog) SENDMENA, pa pohitajte na njihov štand i kupite tu grafičku novelu i lepo se naslađujte njome kad ja već ne mogu. 

Ukoliko volite da čitate bilo kakve vidove fantastike, pa, onda definitivno morate da obićete štand ČUDNE KNJIŽARE gde ćete pronaći prave raritete, naslove koje su nekada postojali a sada ne postoje, naslove znane i naslove neznane. 

Ukoliko volite horor, pa, onda svakako svratite i vi do ČK, a pored toga, molim vas, podržite i izdavačku kuću Orfelin koja ne samo da izdaje dobre naslove iz horor žanra, nego uz to su im knjige prelepe i dobro opremljene. 

Eto. Verovatno sam zaboravio mnogo mnogo stvari, ali jebiga, nadam se da ćete mi oprostiti. Over and out. 


Saturday, 10 October 2015

Ian McDonald: Luna, New Moon


Luna: New Moon je najbolji roman Iana McDonalda. ☺  

Iskrena da budem, nisam verovala da ću to reći ni za jedan njegov naslov posle Brazila, ali opet, to mi nije bilo ni toliko važno, jer jednom kad autor napiše takav roman, ja mu nekako i ne uzimam za zlo ako ostatak karijere izdremucka na lovorikama. Srećom po sve nas, Ian McDonald ne misli tako.


Luna nudi milion i po ljudi u koloniji na Mesecu, u neo-feudalnom društvu kojim upravlja Pet Zmajeva, odnosno pet dinastija koje kontrolišu bazično rudarsku zbilju Mesečeve ekonomije. Luna izbliza prati najmlađu od njih, Corta Helio dinastiju: matrijarha Adrianu Corta i petoro njene dece.  

Da, model podseća na onaj iz Kuma: Adrianinih četiri sina i jedna ćerka vrlo, vrlo liče na svoje filmske pandane, ali to samo u najboljem mogućem smislu te paralele. Isto tako, politika između dinastija vrlo, vrlo liči na “kapo režime” hijerarhiju u Kumu, ali opet, samo u najnajboljem mogućem smislu te paralele. Sve ostalo je McDonaldovo. A to “ostalo” je maestralan i potpuno sumanuto izdetaljisan fenomenalno delikatan svet u kom je svaki ali baš svaki pomenuti pojedinac toliko verno i toliko plastično predstavljen da ga ne samo upamtite, nego maltene znate i njegovu težinu, visinu i boju očiju, taman kao da ga lično poznajete. Malo ko osim McDonalda može da uspe u tome, da vam sa jednim romanom proširi krug poznanika za jedno pedesetak ljudi koje silno ili volite ili mrzite, zavisno od toga kako se njemu prohtelo.  


Za sve ostale, život na Mesecu je surov: sve košta i sve se mora platiti, to od gutljaja vode pa do udaha vazduha, i naravno, siromašni plitko dišu a nesposobni kratko žive. Luna je surov svet, ali ni izbliza surova koliko ljudi koji su je kolonizovali. Ni izbliza surova koliko i sam McDonald, uostalom, koji je roman završio najbrutalnijim mogućim klifhangerom što prosto vapi za nastavkom, i to baš u godini u kojoj su se svi žanrovski teškaši sinhronizovano latili opsade čitalaštva zaista odličnim romanima.  


Berba 2015-te će biti hajlajt decenije, tu sad više i nema sumnje, a Luna: New Moon je jedan od njenih najimpresivnijih romana.

Thursday, 1 October 2015

Richard Paul Russo: The Rosetta Codex

Svojedobno je Norman Spinrad u svom eseju “Imperator Svega” svojski obradio možda najkorišteniji žanrovski obrazac epske sage o borbi Dobra i Zla – skrajnutog Heroja, koji priču počinje kao naivni mladić, stiče mentora & misiju, razvija svoje moći do maksimuma, borbom krči sebi put to Sedišta Zla, usput stiče princezu i lojalne prijatelje, a onda otkriva svoj tajni identitet i, naravno, na kraju svojeručno pobeđuje Zlo.  

Naravno, Spinrad je tu fabulu radnje najpre secirao u njenom “Ratovi zvezda” najpopularnijem obrascu, koji je (onda i danas jednako) formula za ogroman procenat žanrovskog korpusa. Nije nikakva tajna da, kako je Spinrad rekao, police knjižara stenju pod količinom šunda proizvedenog po upravo tom konkretnom obrascu. Ipak, on dalje nalazi kako se isti taj kalup da otkriti i u žanrovskim delima kao što su Dina, Neuromanser, Knjiga Novog sunca, Zvezde moje odredište, glavnina dorsajskog ciklusa Gordona Diksona, Gospodar prstenova, Tri stigmate Palmera Eldriča, Gospodar svetlosti, Nova, Ajnštajnovski presek, knjige o rečnom svetu Filipa Hozea Farmera, Stranac u stranoj zemlji, Tri srca i tri lava, a da stvar bude još interesantnija, i u delima kao što su Knjiga o egzodusu, i Novi zavet, i Bagavad Gita, i legende o kralju Arturu, pa i Robin Hud, Zigfrid, Barbarosa, Musaši Murakami, i karijere Aleksandra Velikog, Napoleona, Džordža Vašingtona, Simona Bolivara, Tokugave Iejasua, Lorensa od Arabije i Fidela Kastra, a da i ne pominjemo knjige Atlas je slegnuo ramenima, Američki san, Grof Monte Kristo, David Koperfild, Čovek koji je mogao da čini čuda, i Supermena, i još mnogo, mnogo drugih istinski književno vrednih romana. Dakle, reč je o arhetipskoj priči koja prevazilazi rasne, kulturne, društvene, kontinentalne, vremenske i raznorazne druge barijere, a njena kakvoća ovisi ponajviše o estetici samog autora i, naravno, čitaoca kojem je namenjena.



Russo uzima taj obrazac u njegovom najprepoznatljivijem žanrovskom obliku i kroz njega daje klasičnu spejs operu u sebi svojstvenom žanrovski fluidnom formatu. Epska saga o izgubljenom dečaku, o njegovom surovom odrastanju, o naporu da pronađe mesto gde pripada, ili bolje – da pronađe sebe.  

U The Rosetta Codex, Russo toj standardnoj i na stotine puta ispričanoj priči daje ton i boju koja je unikatno njegova. Njegov Cole gaji daleko manje entuzijazma i za otkrivanje sopstvene prošlosti i familije kojoj pripada, a kamoli ikakva druga herojstva. Isto tako, Cole je uvek spreman da prizna kako on retko kad može i da prepozna granicu između Dobra i Zla, a kamoli da se na efikasan način bori protiv jednog a u korist drugog. Tamo gde su standardni “heroji” ovakvih saga puni energične odmazde i gneva pravednika, Cole je ambivalentan a ponekad možda i samo umoran od siline zahteva kojim se takva vrst glavnih junaka bičuje kroz narativ. U kompleksnom svetu u kojem Cole živi, dobro i zlo su veoma duboko isprepleteni, pa otud ni dobre namere ne rezultuju nužno i dobrim delima.  

Paradoks je da se upravo to jedno i jedino odstupanje od dobro utabane staze generičkog obrasca postavilo kao prepreka između odlične knjige i njenog prirodnog čitaoca. Većina osvrta na ovaj roman kao da zamera autoru što nije kategoričnije pokazao da dobro obavezno trijumfuje nad zlim, pravda neizostavno pobeđuje, heroj se uvek ženi idealnom Princezom i postaje Imprerator svega, i svi žive srećno od sad pa za vjeki vjekov ili bar dok ne dođe vreme da se iscedi nastavak.  

No, roman će se zasigurno dopasti svima koji mogu da izdrže autorovo traganje za književnom vizijom u žanrovskom svetu koji je (baš kao i onaj stvarni, uostalom) ekstremno kompleksan, pa otud i često ambivalentan.

Friday, 25 September 2015

Richard Paul Russo: Ship of Fools


Richard Paul Russo je jedan od onih tihih, nenametljivih pisaca koji postojano izbacuju odlične žanrovske romane, bez da se mnogo eksponiraju u fandomskom delu žanra. Dvaput dobitnik Philip K. Dick nagrade, Russo ostavlja utisak pomalo skrajnutog autora, verovatno zato jer niti aktivno bloguje, niti urednikuje antologije, niti se bilo kakvim alternativnim aktivnostima dokopava onog danas tako važnog žanrovskog lajmlajta.  

Russoova proza je žanrovski veoma fluidna, a tematski ozbiljna i iskrena, što rezultuje u fascinantnom amalgamu naučne fantastike sa horor i fentezi nijansama, suptilno uobličene u vrlo intenzivnu emotivnu karakterizaciju snažnih individualnih priča.


Moj prvi susret sa Russoom je Ship of Fools. Dobitnik 2001 Philip K. Dick nagrade, Ship of Fools je priča o Argonosu - generacijskom brodu koji tako dugo putuje međuzvezdanim prostorom da su ljudi na njemu već odavno zaboravili i da li im je krajnji cilj kolonizacija ili misionarstvo, a kamoli kuda su to zapravo originalno krenuli. U dugim vekovima brodskog putovanja, zemaljska tehnologija ih je odavno pretekla, teraformirajući mnogobrojne planete na koje Argonos ponekad svrati u nabavku. Na jednoj od tih planeta Argonos je zatekao jezive scene pobijenih kolonista a nedaleko same planete naišao je i na napušteni međuzvezdani brod. Ubrzo po pristanku na taj brod, stanovnici Argonosa otkrivaju ne samo da je u pitanju brod nezemaljskog porekla, nego i da je upravo njegova neobjašnjivo odsutna posada izvršila masakr nedužnih kolonista.  

Odani žanrovci vole da temi Prvog kontakta priđu i iz psihološkog ugla, ali daleko ređe uspevaju da pri tom ostanu i ozbiljni, bez guranja likova u groteskne, utopijske ili naprosto patološke pejzaže. Russo u tome uspeva bez očiglednog napora, kao da po tom pitanju i ne postoje opcije. Njegov fokus uvek ostaje na protagonistima, na njihovim grčevitim naporima da pronađu vlastitu svrhu, to u životu i misiji jednako. Otud je Russo u Ship of Fools neminovno i pesimista: za Russoa to je norma koja je ujedno i baza organskog intelekta, i on je secira u njenom najprirodnijem ambijentu – u religioznoj kontemplaciji.  


Argonos je originalno možda bio misionarski brod, i njegova životna filozofija je i dalje tome podređena: u veličanstvenoj katedrali broda, sveštenici se trude da pomire nepomirljive krajnosti, da nađu balans između duhovnih i materijalnih vrednosti, između dobra i zla generalno. Kao i inače u životu, oni najiskreniji su ujedno i najmanje uspešni, a oni najodaniji idealima su i najpodložniji dezintegraciji. Suočeni sa činjenicom da je smrt kazna za greh taman koliko je i nagrada za vrlinu, stanovnici Argonosa lebde u vrtlogu sopstvenog duhovnog pada, u haosu i korupciji beizlaza i beznađa. Russo prikazuje kumulativni efekat tih stanja kao jedinu stvarnost koju je čovek u stanju sebi da priušti.  


Sve u svemu, odličan roman iz pera neobjašnjivo skrajnutog pisca.

Wednesday, 16 September 2015

Cixin Liu: The Dark Forest


Nakon fenomenalnog uspeha Hugo nagrađenog The Three-Body Problem, željno očekivana druga po redu knjiga Trisolarisa kao da pati od klasične boljke središnje knjige u trilogiji: na ničijoj zemlji između već malko potrošenog gambita i predaleke završnice, The Dark Forest jednostavno ne uspeva da održi niti tempo niti zaokruženost impresivne prethodnice.


Istini za volju, to ne znači da je The Dark Forest slab roman, jer on to nije. Ali jeste prisutna izvesna promena u stilu i tonu jednako, promena koja sasvim priliči jednom nadasve prolifičnom piscu kao što je Cixin Liu, no koja se ipak nije dala očekivati na osnovu prve knjige.  

Prva knjiga nas je ostavila sa neminovnom invazijom i sofonima koji onemogućavaju ljudski progres na polju fizike i tehnologije uopšte. The Dark Forest glatko nastavlja tamo gde se po tom pitanju stalo, osvetljujući tmurnu situaciju iz nekoliko uglova: da, Zemlja ima 400 godina do invazije, ali zbog opsade sofona, izgleda da će malo šta efikasnog uspeti da za to vreme uradi. Sve glasnija struja eskapista nudi beg kao najsigurnije rešenje: potrpati glavninu najbitnijeg stanovništva na brodove i pobeći šta dalje od Zemlje, daleko pre no što se Trisolarci i približe istoj. Naravno, sofoni sa lakoćom sprečavaju taj plan na najefikasniji i najtragičniji mogući način. U naporu da osmisle odbranu koji sofoni neće uspeti da prepoznaju, zemaljske vlade biraju četvoricu strategičara u Wallfacer Project: ideja je tu bila da se iskoristi nesposobnost Trisolaraca da prepoznaju fenomen “netačne informacije”, ili prostije rečeno - laganja. Među tom četvoricom je i Luo Ji, kojeg je Ye Wenjie ohrabrila da razvije svoju teoriju kosmičke sociologije, i on upravo time postaje centralni lik The Dark Forestzapleta. Naravno, deo ljudske rase koji se priklonio Trisolarcima spremno kontrira tom planu, smišljajući strategiju kroz svoju Wallbreaker ekipu, koja uz podršku sofona uspeva da eliminiše jednu po jednu Wallfacer strategiju.  


U kontrastu sa prvom knjigom, The Dark Forest ima izrazito manje plastične likove, što bukvalno znači da je Luo Ji jedini dovoljno pamtljiv, mada je i on prilično plošan i na momente neubedljiv. U istom kontrastu, The Dark Forest nudi zaplet koji je na momente toliko bizaran da naprosto ne uspeva da bude dovoljno uverljiv, čak ni uz ogromnu dozu suspendovane neverice kakvu palp ove vrste podrazumeva. Kao rezultat, naracija sve lakše skreće u stilski i književno naivan (a u nekim segmentima i poprilično traljav) pokušaj da se melodramom obezbedi čitalačka pažnja.  


Ipak, čak i uz te manjkavosti, The Dark Forest je veoma zanimljiva knjiga, možda ponaviše zbog svetonazora koji je, recimo i to, ipak proizišao u jednom sasvim drugačijem istorijskom i kulturnom okruženju. Čak i u poređenju sa najdesničarskijom strujom anglosaksonskog žanra (a ta je baš sada prilično u fokusu oko Hugo nagrade), The Dark Forest na momente uspeva da ih ubedljivo nadmaši na terenu nacionalizma i šovinizma uopšte. Taj autorov svetonazor se naprosto ne može sakriti, čak i da jeste bilo pokušaja u tom pravcu. (A verovatno nije, bar što se autora tiče.)  


Naravno, meni taj svetonazor niti je stran niti odbojan, ali biće zanimljivo videti reakcije svih onih koje je prva knjiga oduševila.  


Kako bilo, i The Dark Forest uspeva da jednoj dobro poznatoj žanrovskoj temi priđe na nesumljivo svež i neistrošen način, nudeći pri tom mnoge dovitljive i originalne pristupe. Jedan od njih je i vickasto rešenje Fermijevog paradoksa koje Luo Ji ponudi kao sasvim prosto očiglednu činjenicu: “The universe is a dark forest. Every civilization is an armed hunter stalking through the trees like a ghost, gently pushing aside branches that block the path and trying to tread without sound. Even breathing is done with care. The hunter has to be careful, because everywhere in the forest are stealthy hunters like him. If he finds other life—another hunter, an angel or a demon, a delicate infant or a tottering old man, a fairy or a demigod—there’s only one thing he can do: open fire and eliminate them. In this forest, hell is other people. An eternal threat that any life that exposes its own existence will be swiftly wiped out. This is the picture of cosmic civilization. It’s the explanation for the Fermi Paradox.”

Sunday, 16 August 2015

Peter Clines: The Fold


Odmah da priznam, meni su romani poput The Fold stvarno guilty pleasure materijal, a to dalje znači da su mi takvi romani apsolutno savršeni za svaku božju priliku, to od plaže pa sve tamo do doktorske čekaonice. To vam je ona vrst knjiga kakve stvarno treba uvek imati pri ruci, i to u oblinim zalihama, jer su najdragocene upravo kad treba anulisati razočarenje ili barem sitnu iritaciju koju za sobom ostave neki pretenciozniji naslovi. ;)


Dakle, The Fold : Leland “Mike” Erickson je zamoljen od strane starog drugara (koji je ništa manje nego glavešina Defense Advanced Research Projects Agency) da suptilno ispita šta se to tačno dešava sa ekipom naučnika koje DARPA finansira, a koji su - po svemu sudeći, u preko stotinu dobro dokumentovanih eksperimenata - uspeli da proizvedu funkcionalnu mašinu za teleportaciju. I mada je svima jasno da tako kapitalan tehnološki pronalazak podrazumeva slavu, pare i opet pare pa uz to još i ogromne, sama ekipa pronalazača kao da ne deli to mišljenje, i iz nekog čudnog razloga stalno odlaže famozni trenutak objave fenomenalnog otkrića. Mike se tu našao kao neka vrst posrednika, prihvaćenog od obaju strana, to uglavnom zato jer je Mike skromni učitelj u jednoj još skromnijoj srednjoj školi.  

Ali, naravno, Mike je sve samo ne običan: Mike ima eidetsko pamćenje, što dalje znači da sve, ali zaista sve što on ikada okrzne pogledom ostaje zauvek sačuvano u njegovoj memoriji, lako dostupno za kasnija proučavanja u najsitnijem detalju. Vrlo brzo nakon dolaska, Mike zaključuje da nešto ipak nije sasvim u redu sa teleport kapijama od milošte nazvanim “The Albuquerque Door”, iako su svi članovi ekipe pronalazača na desetine puta uspešno prošli kroz njih, preksačući tako razdaljinu sa jednog na drugi kraj kampusa. Jedan član ekipe (zapravo, Mikeov prethodnik, dakle nezavisni promatrač, a ne sam pronalazač) doživeo je krajnje traumatično iskustvo, mada se ono ipak nije moglo direktno povezati sa njegovim učešćem u eksperimentu: naime, po povratku iz kampusa, Ben Miles je doživeo nervni slom tvrdeći da je neko kidnapovao njegovu suprugu i zamenio je skoro savršenim klonom.  


U naporu da otkloni sve nedoumice i ućutka sve glasine, DARPA od Eriksona očekuje nepristrasan i detaljan izveštaj po pitanju da li je teletransport kroz Albukerki vrata pouzdan i nadasve siguran eksperiment koji će iz temelja promeniti konvencionalni način putovanja.  


Dakle, žanrovska premisa kakva se samo poželeti može, uparena sa odlično profilisanim likovima i ingeniozno smišljenim zapletom. Šta reći nego – fenomenalno osmišljen i izveden saj-faj triler, a ujedno i hibrid sa odlično doziranim kingovskim elementima horora.  


Poređenja radi, asocira me donekle na Kingovu “Maglu”, ali to samo na one zaista najbolje delove. Ne krijem da je film jedan od mojih favorita (to kad je reč o ekranizacijama Kingovih romana, naravno), tako da je ta asocijacija ipak moguće samo do mene. No bilo kako bilo, to ovde pominjem kao nesumnjiv kompliment.  


Roman je zaista odlična razbibriga, i to od one vrste zbog koje čitav dan jedva čekate da poobavljate sve mundano smaračke obaveze i da se najzad dokopate slobodnog vremena za opuštanje uz dobru knjigu.

Sunday, 9 August 2015

Ted Kosmatka: The Flicker Men


Ted Kosmatka mi je privukao pažnju još 2012-te svojim debi-romanom The Games. Odličan je to bio prvenac, baš od one vrste koja vam aktivira radar da autora ubuduće izbliza pratite i željno iščekujete svaki njegov novi naslov.  

The Flicker Men je treći po redu Kosmatkin roman i upravo je ono čemu sam se nadala – odlična kombinacija tvrdog SF sa visokooktanskim trilerom, sa originalnom premisom i pažljivo oblikovanim likovima i zapletom, što dalje naprosto podrazumeva da će biti i ultrazanimljivo štivo koje se stvarno guta u dahu.


Zaplet startuje sa eksperimentom u duhu Kopenhagenske interpretacije, kad Kosmatkin protagonista Erik Argus rekreira Fejmanov eksperiment o talasnoj prirodi čestica kvantne mehanike. Argusov eksperiment dokazuje kako je uloga posmatrača ključna za samo postojanje fenomena - zabeleženi rezultati nedvosmisleno ovise o tome da li sam Argus i njegov kolega Satvik vizuelno prate sam eksperiment ili ne. U naporu da praktično dokažu taj uticaj promatrača na ishod eksperimenta, Argus i Satvik redom testiraju sve životne forme koje se mogu naći u obližnjem zoološkom vrtu, to od gmizavaca i zglavkara pa sve do samih čovekolikih majmuna. Na kraju, rezultati eksperimenta su nedvosmisleni: jedino u prisustvu čoveka kao promatrača, eksperiment sa Fejmanovim prorezima daje alternativne rezultate.  

Po objavljivanju tih rezultata, Argus se iznenada zatiče u centru pažnje na koju nije navikao, tim pre što se u privatnom životu nalazi u prilično depresivnoj situaciji iz koje ne nazire optimističniji izlaz od alkohola i suicidalnih pomisli. Jedan od najintenzivnijih pritisaka dolazi od strane uticajnog religijskog vođe Kena Brajtona, koji tvrdi da Argusov eksperiment može jednom za svagda da dokaže kako se čovek definitivno izdvaja od ostatka života na Zemlji, to posedovanjem ne samo inteligencije, nego i “duše”. Isto tako, Brajton tvrdi da isti taj eksperiment može i da nedvosmisleno utvrdi u kom to tačno stadijumu embrionalnog razvoja ljudski fetus zvanično postaje “entitet sa dušnom”, sposoban da utiče na rezultate Argusovog testa. U tu svrhu, Brajton predlaže da se testiraju žene u različitim fazama trudnoće, ne bi li se tako ustanovila razvojna granica posle koje bi fetus ima zagarantovana zakonska prava u moralnoj kontroverzi oko abortusa. I mada Argus odbija bilo kakvo učešće u tim Brajtonovim špekulacijama, sam eksperiment je podložan proveri i skrutinizaciji ostalih istraživača, a oni vrlo brzo dolaze do rezultata da svi ljudi ipak nisu jednaki – naime, neki ljudi naprosto ne utiču na rezultate onako kako je originalni Argusov eksperiment to dokazao. To kontroverzno otkriće ubrzo postaje podloga sa koje se lansira zaplet.  


Odlična naučna postavka koju Kosmatka pažljivo gradi i temeljito razvija eventualno se glatko transformiše u napeti akcioni triler, i ta impresivna kombinacija u velikoj meri podseća na neke od dobrih starih filmskih uradaka poput They Live, recimo. Ali izvan te triler dimenzije, Kosmatka otvara i dobro nam poznatu staru (ali uvek jednako aktuelnu) žanrovsku kontroverzu o naučniku koji nemoćno gleda kako mu se dobronamerna saznanja otimaju i stavljaju u destruktivne svrhe.  


I upravo tu dolaze do izražaja sve Kosmatkine prednosti, jer on zaista maestralno barata sa žanrovskom širinom do tačke u kojoj može da uspešno žonglira silne krajnosti: s jedne strane, Kosmatka je idejno zaista veoma, veoma izazovan, ali sa druge on uvek i bez napora o(p)staje unutar tvrdog SFa. Isto tako, Kosmatka je veoma angažovan, ali u isto vreme uspeva da zaista nikada ne upadne u bilo kakve moralizatorske klopke. Naprosto, Kosmatka svoje ingeniozne postavke silno voli i tetoši u svojoj prozi, ali nikad im ne robuje, niti im ikada dopušta da mu hajdžakuju triler u ikakav pamflet.  


Otud je The Flicker Men neopterećen bilo kakvim ideološkim pretenzijama koje redovito pokušavaju da vam serviraju kojekakve jalove odgovore na egzistencijalna pitanja u striktnom maniru podgrejane brze hrane. Kosmatki je bilo dosta da fenomen pronađe, osvetli, tu i tamo pomalo bocne kažiprstom u onom dikovski znatiželjnom “što bi bilo kad bi bilo” maniru, i to je sve.  


A upravo to i jeste kvalitet koji The Flicker Men čini odličnim SF romanom.